1. И кад изиђоше срећно из лађе, тада разумеше да се острво зове Мелит.
2. А дивљаци чињаху нам не малу љубав, јер наложише огањ и примише нас све због дажда који иђаше, и због зиме.
3. А Павле зграбивши гомилу грања наложи на огањ, и изишавши змија од врућине скочи му на руку.
4. И кад видеше дивљаци змију где виси о руци његовој, говораху један другом: Јамачно је овај човек крвник, ког избављеног од мора суд Божји не остави да живи.
5. А он отресавши змију у огањ не би му ништа зло.
6. А они чекаху да он отече или уједанпут да падне мртав. А кад задуго чекаше, и видеше да му ништа зло не би, променише се, и говораху да је он бог.
7. А наоколо око оног места беху села поглавара од острва по имену Поплија, који нас прими и угости љубазно три дана.
8. А догоди се да отац Поплијев лежаше од грознице и од срдобоље, коме ушавши Павле помоли се Богу и метну руке своје на њ и исцели га.
9. А кад то би, долажаху и други који беху болесни на острву оном, и исцељиваху се.
10. И поштоваху нас великим частима; и кад пођосмо, спремише нам што је од потребе.
11. А после три месеца одвезосмо се на лађи александријској, која је била презимила на острву, и беху на њој написани Диоскури.
12. И допловивши у Сиракузу остасмо онде три дана.
13. А оданде отпловивши дођосмо у Ригију; и после једног дана кад дуну југ, дођосмо други дан у Потиоле.
14. Онде нађемо браћу, и они нас замоле те останемо код њих седам дана; и тако пођосмо у Рим.
15. И оданде чувши браћа за нас изиђоше нам на сусрет све до Апијева пазара и три крчме. И кад их виде Павле, даде хвалу Богу, и ослободи се.
16. А кад дођосмо у Рим, капетан предаде сужње војводи. Али се Павлу допусти да живи где хоће с војником који га чуваше.
17. А после три дана Павле сазва старешине јеврејске. И кад се они скупише, говораше им: Људи браћо! Ја ништа не учиних противно народу или обичајима отачким; и Јерусалимљани предаше ме као сужња у руке Римљанима,
18. Који извидевши за мене хтеше да ме пусте, јер се не нађе на мени ниједна смртна кривица.
19. Али кад Јудејци говораху насупрот, натера ме невоља да се иштем пред ћесара, не као да бих свој народ имао шта тужити.
20. Тога ради узрока замолих вас да се видимо и да се разговоримо; јер наде ради Израиљеве окован сам у ово гвожђе.
21. А они му рекоше: Ми нити примисмо писма за те из Јудеје; нити дође ко од браће да јави или да говори шта зло за тебе.
22. Него молимо да чујемо од тебе шта мислиш; јер нам је познато за ову јерес да јој се свуда насупрот говори.
23. И одредивши му дан дођоше к њему у гостионицу многи; којима казиваше сведочећи царство Божје и уверавајући их за Исуса из закона Мојсијевог и из пророка од јутра до самог мрака.
24. И једни вероваху ономе што говораше а једни не вероваху.
25. А будући несложни међу собом, одлажаху кад рече Павле једну реч: Добро каза Дух Свети преко пророка Исаије очевима нашим
26. Говорећи: Иди к народу овоме и кажи: Ушима ћете чути и нећете разумети; и очима ћете гледати и нећете видети.
27. Јер одрвени срце овог народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како не виде очима, и ушима не чују, и да се не обрате да их исцелим.
28. Да вам је дакле на знање да се незнабошцима посла спасење Божје, они ће и чути.
29. И кад он ово рече, отидоше Јевреји препирући се међу собом.
30. А Павле остаде пуне две године о свом трошку, и дочекиваше све који му долажаху,
31. Проповедајући царство Божје, и учећи о Господу нашем Исусу Христу слободно, и нико му не брањаше.
| 
