1. Чувај ногу своју кад идеш у дом Божји, и приступи да слушаш; то је боље него што безумни дају жртве, јер не знају да зло чине.
2. Немој наглити устима својим, и срце твоје да не буде брзо изговорити шта пред Богом, јер је Бог на небу, а ти си на земљи, зато нека буде мало речи твојих.
3. Јер сан долази од многог посла, а глас безумников од многих речи.
4. Кад учиниш завет Богу, не оклевај испунити га, јер Му нису мили безумници; шта год заветујеш, испуни.
5. Боље је да не заветујеш неголи да заветујеш па не испуниш.
6. Не дај устима својим да на грех наводе тело твоје, и не говори пред анђелом да је било нехотице. Зашто би се гневио Бог на речи твоје и потро дело руку твојих?
7. Јер као што у мноштву снова има таштине, тако и у многим речима; него бој се Бога.
8. Ако видиш где се чини неправда сиромаху и отима суд и правда у земљи, не чуди се томе, јер виши пази на високог, и има још виших над њима.
9. Али је земља кориснија од свега; и цар њиви служи.
10. Ко љуби новце, неће се наситити новаца; и ко љуби богатство, неће имати користи од њега. И то је таштина.
11. Где је много добра, много је и оних који га једу; па каква је корист од тога господару? Осим што гледа својим очима.
12. Сладак је сан ономе који ради, јео мало или много; а ситост богатоме не да спавати.
13. Има љуто зло које видех под сунцем: богатство које се чува на зло ономе чије је.
14. Јер тако богатство пропадне злом незгодом, те сину ког је родио не остане ништа у руку.
15. Као што је изашао из утробе матере своје наг, тако опет одлази како је дошао; и ништа не узима од труда свог да понесе у руци својој.
16. И то је љуто зло што одлази како је дошао; и каква му је корист што се трудио у ветар,
17. И свега века свог јео у мраку, и много се бринуо и жалостио и љутио?
18. Ето, то видех да је добро и лепо човеку да једе и пије и ужива добро од свега труда свог којим се труди под небом за живота свог, који му Бог да, јер му је то део.
19. И кад коме Бог да богатство и благо, и да му да ужива и узима свој део и да се весели с труда свог, то је дар Божји.
20. Јер се неће много опомињати дана живота свог, јер му Бог даје да му је срце весело.
| 
