Zaharija, Chapter 5

1. Potom opet podigoh oči svoje i vidjeh, a to knjiga lećaše.    2. I on mi reče: šta vidiš? A ja rekoh: vidim knjigu gdje leti, dužina joj dvadeset lakata a širina deset lakata.    3. Tada mi reče: to je prokletstvo koje izađe na svu zemlju, jer svaki koji krade istrijebiće se po njoj s jedne strane, i koji se god kune krivo istrijebiće se po njoj s druge strane.    4. Ja ću je pustiti, govori Gospod nad vojskama, te će doći na kuću lupežu i na kuću onome koji se kune mojim imenom krivo, i stajaće mu usred kuće i satrće je, i drvlje joj i kamenje.    5. Potom izide anđeo koji govoraše sa mnom, i reče mi: podigni oči svoje i vidi šta je ovo što izlazi.    6. A ja rekoh: šta je? A on reče: to je efa što izlazi. I reče: to im je oko po svoj zemlji.    7. I gle, podizaše se talanat olova, i jedna žena sjeđaše usred efe.    8. I on reče: to je bezbožnost. I vrže je usred efe, i vrže onaj komad olova ozgo na ždrijelo joj.    9. I podigoh oči svoje i vidjeh, a to dvije žene izlažahu, i vjetar im bijaše pod krilima, a krila im bijahu kao u rode, i digoše efu među zemlju i nebo.    10. I rekoh anđelu koji govoraše sa mnom: kuda one nose efu?    11. A on mi reče: da joj načine kuću u zemlji Senaru; i ondje će se namjestiti i postaviti na svoje podnožje.